PETAR MILORADOVIĆ

 

Prodavnica u dubokoj provinciji

razgovarala Jelena Milinković

 

J. M. Kako biste opisali odnos između Vaše poslednje dve objavljene zbirke? Da li bismo mogli da kažemo da je Poslednja večera svojevrsni nastavak Kolonije, da ona počinje tamo gde svet prikazan u Koloniji nestaje?

P.M. Mogao bih da se složim sa Vama, s tim što bih  dodao i knjigu pre njih tj. Slajdove koju sam objavio još 2004. godine. Nešto se još od tog vremena dešavalo bez potpuno jasne namere da će to biti tri knjige koje će, manje-više, oformiti celinu. Doslovno posmatrano  uvećane slike slajdova su me  preplavile i bilo ih je previše i samo su kao bleskovi izletale i pokazivale se u mom sećanju. A onda sam,  zaista, imao priliku ponovo da vidim neke od njih, jer sam ih  pronašao i pogledao na onoj staromodnoj, ručnoj spravici koju su mnogi od nas imali ranije, davnih sedamdesetih. Znate, verovatno, onu optičku spravicu u koju zavirite nakon što ubacite slajd, a ono tamo čitav, gotovo trodimenzionalan svet. To je instrumentarijum te knjige i sve se samo pokrenulo. Možda je zgodno da iskoristimo ovaj mediji i da to odmah i pokažemo. Ako već razgovaramo to je kao da ste mi došli u goste i ja Vas dočekujem, pričam i pokazujem npr:
Ipak važnije za početak je sledeće: Jednog jutra u 6h, u sred leta, sedeo sam za radnim stolom i čitao L. Vitgenštajna. Odjednom sve što se okolo događalo, ili sve na šta sam pomislio, moglo je postati pesma i postalo je, i sada izgleda kao ta veoma dugačka pesma na početku SlajdovaVeoma uzbudljiva rečenica: ,,Nije mistično kako je svet, nego da on jest“¹, potpuno me je očarala.

Onda sam se prisetio Žana Ženea i knjige Dnevnik Lopova. Slike koje su mi se otuda ukazale bile su tako jasne pa sam  ih i opisao i pokazao. Izgledalo mi je to veoma važno.

Ali da ne dužim sada... Hoću da kažem još nešto o onom instrumentarijumu i rekvizitima koji su pomogli da se ta, pa i sledeće knjige, oforme kao ideja i da se, praktično, pretoče u tekst, stihove. Jednom sam čuo da Koja iz Discipline kičme kaže nešto otprilike ovako: ,,Ako hoćeš da imaš zvuk basa iz 70-tih godina prošlog veka, moraš da koristiš instrumente iz tog doba.’’ Jako mi se to dopalo... Ove reči sam naknadno  čuo ali, unazad, kada posmatram, to bi bilo razrešenje za ponešto i u tim mojim knjigama. Mnogo je referenci, vremenski lociranih, koje pokazuju i pomažu da se izgradi atmosfera tih knjiga.

Da stvari budu još interesantnije, ja sam imao jedan porodični album sačinjen od kodakovih slajdova koji su živopisno izgledali. Tako je to započelo i pomoglo mi je da uočim neke prizore i da se setim te Kolonije, prodavnice, u koju sam svakodnevno ulazio i imao susrete sa ljudima, a onda, pišući, pokažem sa velikim uzbuđenjem svet koji je mogao biti viđen bilo gde u realnom svetu. Činjenica i otkriće, i razjašnjavanje toga da je mogao biti viđen bilo gde u realnom svetu ukazalo mi je da tu prodavnicu u dubokoj provinciji počnem da posmatram kao svetsko i potpuno jedinstveno mesto na celom svetu ili barem i jednako važno kao i bilo koje drugo. Npr. kao poslovni život i privatni i javni život neke njujorške bakalnice u nekom trenutku, u istom trenutku kada sam posmatrao i Koloniju. Odnosi između ljudi, njihove transakcije i igrarije koje nisu ograničene ni kulturom ni bilo kako drugačije, već samim postojanjem i sličnim i istim ljudskim delovanjem. I, eto, moramo reći, neprestano se oslanjamo na vreme tu varljivu veličinu. Vreme, vreme Kolonije se dovršilo, iz tog najbližeg komšiluka gde se mnogo šta moglo videti, moralo se okrenuti nekuda dalje, ili sa okončanjem zbivanja u tom svetu, kao najbližem posle onog porodičnog kruga, neminovno su izletele i neke nove slike. Mada jasnih, apsolutno, jasnih granica tih svetova nije bilo i oni su se dodirivali i preplitali. Neki akteri su prolazili kroz sva ta mesta. Ali to se tako u knjigama uspostavilo i ja volim da verujem da je tako zaista i bilo i kako opet, vreme prolazi, to stvarno tako i zaista ostaje. Ili možda se u knjizi tako desilo zato što sam ja to tako video, neko drugi bi drugačije o istoj stvari pisao.   
  
 
J. M. Pesma „Rodoslov“ iz zbirke Poslednja večera završava se stihom: Ja nisam izabrao da budem koji nam, između ostalog, sugeriše čovekovu neslobodu izbora i problematizuje naše odluke i načine formiranja ličnosti. Zbirka Kolonija se bavi odrastanjem, sećanjima na detinjstvo. Da li biste mogli da prokomentarišete ulogu detinjstva, porodične istorije i sećanja u Vašoj poetici? U kojoj meri traganje po sopstvenoj prošlosti, njeno preispitivanje i (re)konstruisanje, postaje način osmišljavanja sadašnjosti? 

P. M. Uporno razmišljam o tome da: ,,Sve nas čini!’’ i ,,sve je jako važno“. Ovi iskazi, ovako, izgledaju potpuno besmisleni. Ipak pomišljam da to nije tako, iskren da budem. Ili, u pesmi Putem kažem:  Pitao sam se: ali šta je to  ,,moj otac“ ? . Pitao sam se šta je njega činilo ili šta mene čini. Svakako, možda porodična istorija ali i sve drugo što nas je napravilo ovakvim kakvi smo. Zvuci, boje, mirisi, prizori, dijalozi koje smo slušali kroz san, ili tekstura neke kutije u kojoj su bile neke stvarčice i one same, sigurno. Jednom sam rekao mom prijatelju:  ,,Ti si moj otac!“. Nekom pesniku, da sam u prilici, mogao bih slično da kažem, diveći se. Naravno, sve to naknadno razmišljajući lako je reći, ali kada se nađemo usred života, i u određenim okolnostima, valja nam se snaći i razrešiti određene ,,probleme“. Razmišljajući, manje-više podstaknuto, razumeo sam da sam imao ili saznao,  meni zanimljive ,,autentične“ priče koje bih mogao drugima da ispričam i pokažem. Dugo sam se zanosio da bi to nekome moglo da bude interesantno pa su otuda i nastale  knjige. Tome sam se baš radovao. Ne mogu reći da je ta radost prestala.

Pokušavao sam da utvrdim koji je trenutak bio važan za moje pisanje... Neke trenutke sam prepoznao a neke sam odabrao i od njih krenuo i pokrenuo čitav svet slika. Nije se to desilo tek tako i odjednom, već velikim ,,stratifikovanjem“ i razotkrivanjem određnih detalja. Stratifikovanje se može objasniti kao mirovanje semena koje nakon izvesnog vremena proklija i od njega postane biljčica. Posle toga znamo da će plodovi koje biljčica da biti uvek različiti ili u mom slučaju, sada, ovakvi.

Naši izbori su nužno vezani za naše ličnosti. Gestovi koje neki put činimo su sigurno baš iz nekog razloga. Mi to sebi ponekad, i na sreću, možemo da objasnimo ili prepoznamo a mnogo puta ne. Mislim da je veoma važno da barem prema sebi budemo iskreni ako prema drugima na to nismo uvek spremni. Ako nešto tumačimo, to je u ovom trenutku, u kome pišemo  već posledica. Cinično posmatrano uvek bih se opredelio za demistifikaciju i tako bih govorio. Evo kako sam to razumeo ili otkrio. Jednom me je prijatelj pozvao na neko pesničko dešavanje, kasno večernje čitanje. Sasvim jasno sam mislio da je to ozbiljna stvar i uputio sam se na put od 250 kilometara. Bio sam sam sebi značajan. ,,Pesnik“ na putu! ,,Vrlo važno!“ Negde na usputnoj stanici pogledao sam u svoje noge u sandalama. Video sam fleke od žuljeva i na jednom nožnom prstu trag krvi. Bilo mi je jasno da ja nisam baš ,,pesnik na putu“ nego da sam u nevolji i da bi trebalo da to nekako rešim i da ne ispadnem smešan kada se tamo, gde sam se uputio, pojavim. Voleo sam taj događaj zato što mi je tako naivno pokazao da ono što mi mislimo da jesmo, ipak je drugačije i slika koju mi zamišljamo razlikuje se od one u stvarnosti. Hoću reći: slabiji smo nego što mislimo da jesmo i sa tim osećanjem ponekad nam se i neka nova dimenzija pokaže, ako bismo nešto da kažemo ili napišemo.

Veliki majstor takvih demistifikatorskih iskaza je bio Aleksandar Tišma i puno puta sam u njima uživao.           

J. M. Brižljivo građena pesnička slika koja često počiva na (uočenim) oneobičenim detaljima jedna je od konstanti Vaše poezije. Da li biste prokomentarisali ulogu ove vrste neposrednog iskustva u Vašoj poetici? Koji su to književni postupci kojima ono što nam je svima zajedničko, što je objektivno i opšte, kakav je svet koji nas okružuje i koji opažamo, postaje literarno transponovana i time duboko subjektivna činjenica? 

P. M. Neki  unutrašnji princip i mera su potrebni da bismo bilo šta izrekli. Osećanje, saznanje i ideja o nečemu dovodi nas do toga da nešto vidimo na određeni način. Ne bih insistirao na redosledu prethodno izrečenih pojmova. Tehnika kolažiranja i na neki način poređenja ili postavljanja stvari jednih pored drugih i poigravanje sa njihovim međusobnim dejstvima i uticajima.

Svet kao takav je potpuno metaforičan.

Izvesni autori si mi bili bitni ili ono što sam od njih saznao. Možda je to neka rečenica koju je izrekao Dejvid Linč ili Andrej Tarkovski. U svakom slučaju kada je reč o detaljima volim da razmišljam na sledeći način: ograda koju farba Tom Sojer ima izvestan broj dasaka... Uvek razmišljam da broj dasaka uopšte nije slučajan. Ništa nije slučajno! Opšte mesto koje ne bi trebalo shvatiti fatalistički, već tako da slike koje pišući proizvodimo imaju svoj sklad i zakonitost i da je sve sa jasnom namerom, da ne kažem strategijom. Naravno da ne možemo preterivati ako zauzmemo takav stav ali volim da ponekad tako nešto prepoznam. Misleći o nekim važnim autorima učinilo mi se da oni najveći ne prepuštaju ništa slučaju. Ako mogu da o tome govorim ili nešto od toga prihvatim, stvari posmatram u njihovoj punoći. Punoća i njihovo značenje za mene, čim to kažem, imaju sasvim lično znači i ono učitano i neprestano učitavano značenje. Odmah, i iza toga, kada je lično onda je i oneobičeno i samo je tako drugom pokazano. Drugi, onaj koji čita ili sluša, koliko god bio blizak zauvek je drugi a, ako ćemo tačno govoriti, uvek je predaleko.  Neko, ipak, po nekom sličnom principu, to može da prepozna ili nadogradi i da to za njega bude podsticaj i da se sretne, možda, i sa onim što sam i sam želeo.   
  

J. M.  Koliko je Poslednja večera zbirka o potrazi za uporištem, za osloncem, tačkom koja osmišljava (privatni i javni) svet i njegovo postojanje? Šta proishodi iz teksta zbirke, Vama kao njenom autoru: Da li je potraga bila uspešna i može li ova potraga biti konačna ili se osvajaju samo etape?

P. M. Potraga je neprekidna i odmah eto i odgovora na prvo vaše pitanje. Samo se može tražiti i prelaziti taj put i zapisivati, izgleda, nešto od toga što smo razumeli ili uvideli. Međutim potraga često podrazumeva i rušenje, i odbacivanje i prevazilaženje nečega što smo dostigli. Čini mi se da je  Poslednja večera mene iznenadila time što sam, govoreći i pokušavajući da to sve ispišem, došao do toga da je, odjednom, taj svet nestao, gotovo bukvalno. Rasturio se. Odjednom je u Poslednjoj večeri sveprestalo da postoji, i tamo gde je  mogao da nastupi mir, postao je žestok nemir sa svim implikacijama.

Lepo ste prepoznali da se osvajaju samo etape. Naš poetski govor, čini mi se, ne po pravilu, ali u velikom broju slučajeva, s početka tog iskustva, zapinje i nije dovoljno artikulisan. Nije lako izreći ono što bismo hteli. Imam utisak da kako vreme prolazi i iskustvo narasta, sve je lakše govoriti ali, budući da smo već nešto rekli, polje našeg delovanja se sužava ili pak širi, ali nam odgovornost narasta. Ponekad se setim, ako se dobro sećam, nekog Helderlinovog stiha, gde on kaže da svako stiže dokle može. Moguće je da je tu reč o sposobnosti i daru ali i o samo ponekom deliću koji možemo da osvojimo. Tu bi sigurno stajalo da mi pišući prelazimo izvesne etape i koliko umemo napredujemo ili kolko sebi to umemo da objasnimo, ne znam da li smem da se usudim da i drugima to objašnjavam.  

J. M. Zbirka Kolonija, pored vrlo uzbudljive i jedinstvene atmosfere, ima svoju gotovo dramsku unutrašnju događajnost i dinamiku: uvod, zaplet, kulminaciju, obrt, rasplet. Da li biste mogli da zamislite da se ova zbirka pretoči u prozu ili film?

P. M. Mogao bih to da zamislim ako to ne bi bilo suviše uobraženo. Neko je oKoloniji  govorio kao o poetskom romanu. Priča se u knjizi uspostavila nehotice i sada tako izgleda.  Zanimljiva je ta primedba da bi zbirka mogla da se pretoči u film. Jedan moj prijatelj predlagao mi je da kameru pričvrstimo na alpinistički štap i da je visoko podignimo, koliko je štap dugačak, i da čitamo  moje pesme i prođemo nekim mestima koja se mogu prepoznati u pesmama. Bilo bi zaista ludo i izbezumljujuće gledati takve snimke. Kakva bi to bila panorama. Živopisna svakako. Ali to smo odložili, možda i zauvek. Hteo bih još da kažem nešto o živopisnosti marginalaca i ambijenata u kojima sam ih sretao i koje sam spominjao, ali samo toliko, ne više.

J. M. Koga biste izdvojili kao svoju literarnu liniju tradicije? Čiju poetiku smatrate srodnom sopstvenoj, a koji autori (i autorke) Vas inspirišu?

P. M. Ne bih mogao jasno da kažem ko je moja literarna linija tradicije. Ipak morao bih da spomenem jedan važan momenat, koji je, možda, i ključni. Kada sam prvi put čitao knjigu ,,Ljudi govore“ Rastka Petrovića apsolutno sam bio oduševljen. Prvi put sam osetio da moram svakoga da ubedim da tu knjigu pročita i da me sluša kako pričam o njoj.  Preterivao sam sigurno. Ne znam koliko sam tih knjiga poklonio. Bilo mi je važno da svako meni bitan to doživi, da se upusti u avanturu čitanja Rastkove knjige. Kasnije sam čitao njegova pisma (i sam sam ih tada pisao) pa putopise i uživao gotovo telesno u napisanim stranama. Možda je ovo odgovor, ako umem da to koliko toliko jasno definišem.

Na drugo pitanje u ovom delu odgovorio bih:  prema mogućnostima razumevanja i usaglašavanja stavova spomenuo bih drugare: Anu Ristović, Mišu Pasujevića, Nenada Jovanovića. I, moram da spomenem, da sam  poslednjih godina imao izuzetno mnogo dobrih razgovora sa Alenom Bešićem.

Autori koji me inspirišu?

Spomenuo bih Miroslava Mandića, najpre, kao nekog ko je mimo svih sistema i kompromisa. Kao nekog ko radi i na dnevnom nivou proizvodi neverovatne količine umetnosti koja je nevidljiva za oči javnosti ali koja je evidentna i čije će vreme tek doći. Naravno obavezno želim da spomenem i Slobodana Tišmu čije su knjige i radovi oduvek bili podsticajni.

I Vijon i Šarl Orleanski; i Šalamun i Bukovski. I Libero Markoni i  još stotinu, najmanje.


J. M. Prepoznati ste kao jedan od značajnijih pesnika srednje generacije. Koliko Vam znači ovakva vrsta grupisanja i da li mislite da su generacijske i druge vrste svrstavanja korisne za pesnika kao pojedinca ili su samo rezultat potrebe kritičara za klasifikacijom? Kako vidite sopstveno mesto u našoj savremenoj poeziji?

P. M. Uopšte ne  razumem nikakva grupisanja. Zanimljive su mi poetike i radovi koji me zainteresuju, bez ikakvog prethodno uspostavljenog ,,kriterijuma“. Ono što se kaže i pokaže. Svako koga prvi put čitam uvek budi radoznalost.

Pokušavam i sam da pišem. Pokušavam i sam da čitam tako da u tom napisanom prepoznam  nešto ili da uočim šta stvarno pesnik želi da kaže i da osetim koliko mu je to važno i da li ima razloga za to. Ne znam da li u toj kombinatorici može biti nečeg kobnog po autorov rad ali svakako mora se osetiti neki treptaj koji poeziju upravo time izdvaja od drugih tekstova.

S druge strane, kada pročitam poneku pesmu pomislim:  vrlo šaljivo!

Ne znam šta donose ta klasifikovanja, a i nije mi važno. I siguran sam da to nije presudno bitno. Ako neki živi XY kritičar bilo kako simbolično sme da kaže da je poslednji savremeni pesnik koga je čitao bio CM koji, znamo, da nije živ već više od  trideset godina, da li se možemo osloniti na njegov sud, pa i na njegovu klasifikaciju. To je model koji se ponekad iz svoje mimikrije ukaže. Ali manimo se toga.  

Moje mesto? Uopšte se ne bavim tom vrstom sporta i sportom uopšte. Šalim se, naravno,  razumevajući pitanje i odbacujući ga istovremeno.
 
Ne znam šta znači mesto. Mada, vidim, to je omiljena tema u pseudoknjiževnim pričama. Bavljenje poezijom i pisanjem ne bi trebalo da ima takmičarski duh a to je zaoštreno postavljeno kao motiv na tom polju. Mislim to nije gladijatorska arena u kojoj se bori na život i smrt. Šta znači biti na određenom i na kom to mestu? Sa ovakvim odgovorom ne bih želeo da budem drzak ni nepristojan. Pisati poeziju nije neki službenički posao i ne podrazumeva birokratsko vrednovanje. Ipak često, vidimo, potcenjujemo one, po našem mišljenju, manje uspešne a rado se osmehujemo pred boljima ili uslovno govoreći, moćnijima i uspešnijima. To je slabost. Da li je tu reč o nečemu lošem, na izvestan način, pitam se ponekad.  Da li reči uspeh i moć mogu biti vezani za poeziju. Ako malo ublažimo te odrednice i kažemo cenjeniji i uticajniji, da li tada bliže opisujemo te fenomene.  Uopšte nisam siguran u to.

Informacije o svom radu koje dobijaju cenjeni i uticajni mnogo puta su pogrešne  a kako im se hrani sujeta, prvobitno pogrešna informacija proizvede svakakve pogrešne odluke, pa na nivou njihovih budućih tekstova to postane tragično, žao mi je što to moram da primetim.

Ono što je za mene sasvim jasno jeste i to da pišući moramo biti slobodni.

Najzad, trebalo bi da odgovorim na postavljeno pitanje. Da se uozbiljim i da nešto kažem kako sebe vidim. Šetajući pre izvesnog vremena sa prijateljima jedan od njih mi je pričao o ,,mom mestu“. To mi je lepo bilo, a to o čemu je pričao uopšte nije bilo ružičasto.

Hej, Jelena, ovo ovde mesto, odlično mi je mesto.

Ispred zgrade u kojoj stanujem postoji jedan ogroman kesten. Celo leto stotine i više ptičica peva, kako ume, svakog jutra i svake večeri. Niko nikome ne smeta. Preko dana se raziđu a uveče ponovo se sretnu. Svako ima svoje mesto. Mogao bi i ovo da bude odgovor.

    
J. M.  Vrlo redovno u gotovo pravilnim intervalima objavljujete pesničke knjige. Imate li novi rukopis i da li uskoro možemo očekivati novu knjigu?

P. M. Voleo bih da dovršim još jednu knjigu. Nešto radim. Uživam i iznenađujem se kako nastaje knjiga i kako se menja i šta se u njoj dešava. Voleo bih da to što pre nekome pokažem.

1 L.Vitgenštajn.

Petar Miloradović, pesnik, rođen 1970. godine u Gornjem Milanovcu. Objavio je knjige pesama Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Kolonija (2007) i Poslednja večera (2010). Dobitnik je Brankove nagrade 1998. za najbolju prvu knjigu.